Početak

Dugo me nije bilo, priznajem da sam i zaboravio da pišem blog... Svašta se izdešavalo i to mi nije bilo ni na kraj pameti. Neki moji snovi krenuli su da se ispunjavaju, sve ide onako kako sam planirao. Dobro, možda ne baš sve, ali većina stvari. Kao i uvek, ima nekih želja koje čekaju neispunjene, ali imam neki osećaj da one neće dugo čekati da svoje mesto ustupe novim, većim željama. Treba više da se trudim. Malo vremena posvećujem izgradnji svoje ličnosti i dopuštam joj da se sama gradi na čudan način. Čudan je zato što ga nekontrolišem. To je kao da sam je prepustio nekom talasu i sad od struja i sreće zavisi gde će ona završiti, što može biti i dobro i loše. Moram da počnem više da upravljam njome i da je usmeravam. 

Vreme strašno brzo prolazi, sve kao da je juče počelo, a ipak sam jako duboko unutra... malo po malo stigao sam do zavidne dubine. Sad se borim da idem još dublje, ali to podrazumeva odricanje od nekih lepih stvari koje su ostale u plićaku, ali koje su mi jako drage, i koje će na neki način zauvek ostati deo mene jer su snažno uticale na mene. Žao mi je da to ostavim, kad bih mogao nekako da ih ponesem sa sobom, ali ne mogu sve! Samo ono što stane...

Dosta sam visoko, i gledam grad kako noću svetli. To je taj grad o kome sam sanjao i u kojem sam video ostvarenje snova. To je taj grad u kome su me moje želje čekale. To su ona mesta koja sam težio da obiđem. To su one ulice koje su čekale da se njima prošetam. To je ona svetlost koja nije imala ovakvu moć bez mene. To je ono nebo kome je tako slatko da me zalije kišom. To je onaj vetar koji bez mene nije mogao da duva. To su oni ljudi koji su tražili nekoga da uživaju u njegovom delu i da ga cene.  Sve je tu! Svi su tu!

Hm, možda i nije tako...ipak nisu svi, ipak nije sve. Neke stvari se jednostavno ne mogu spojiti nikakvim vezama na svetu, jer su po prirodi totalno različite jedna od druge, i ne postoji veza dovoljno jaka da bi ih držala. Na koju ću ja stranu?