Početak

Danas su mnogi brucoši podržani starijim kolegama po prvi put zapevali Gaudeamus igitur, i time označili početak nove akademske godine. Sam početak neće se mnogo razlikovati od prethodne. Uslovi upisa naredne godine studije, ostanka na budžetu i prelaska na isti još su nedefinisani i nepoznati. Neki fakulteti kreću u blokade, a neki najavljuju proteste već od ponedeljka. Ali na koga usmeriti te proteste? Da li na vladu? Da li na ministarstvo prosvete? Da li na minstarstvo finansija? Da stvar bude još komplikovanija čuju se i različiti zahtevi sa različitih fakulteta, pa tako neki traže sa 48 bodova prelazak na budžet, neki traže sa isto toliko samo plaćanje školarine, neki traže zbirno sabiranje bodova sa svih godina studija...Jedno je sigurno, proesta će biti, a šta će se tražiti i od koga videćemo.

I dok starije kolege protestvuju, brucoši prave novi korak u životima i ulaze u akademski svet. Puni nade i očekivanja da će im to doneti bolji život. Upoznaju se sa fakultetima, profesorima, studentskim domovima i celokupnim studentskim načinom života. Danas sam prisustvovao svečanoj ceremoniji prijema brucoša na jednom od najtraženijih fakulteta beogradskog univerziteta ove godine, a čast da pozdravi brucoše imao je i ministar spoljnih poslova. I prepoznao sam sebe od pre godinu dana među njima. 

Svako vreme i svaka generacija imaće svoje probleme koje će morati da rešava. Kad jedna generacija ne reši svoje, oni automatski ostaju u nasleđe sledećoj generaciji. Meni se čini da smo mi kao društvo nasledili probleme koji su davno morali biti rešeni. ALi odakle početi rešavati ih?  Da li prvo rešiti ove nove, ili se pozabaviti onim nasleđenim? 

Nama je očajnični potrebna reforma obrazovanja na svim nivoima. Činjenica je da mi imamo mlade i pametne ljude koji su spremni da rade, ali činjenica je i da tu nepto fali. Možda prilika. Ali neće doveka bitu tu oni koji ne daju priliku. A nama treba zdravije društvo. Društvo koje neće ubijati strance po ulicama, društvo koje neće bacati bombe na ambasade, društvo koje neće ubacivati baklje u vozila javnog prevoza, društvo u kojem će mediji biti slobodni, društvo koje neće štiti zločince na štetu cele države. Društvo koje neće dojavljivati lažne bombe svaki dan. Društvo koje će imati tolerancije i prihvatati različitost kao bogatstvo a ne kao povod za nasilje. Najstrašnije od svega je što su počinioci ovih teških dela mladi ljudi koji bi trebalo da budu nosioci promena.

Ja ne gubim nadu da takvih ljudi još uvek ima. I niko ne bi trebalo da je gubi, jer bez toga mi ćemo da ostanemo samo još jedna izgubljena generacija koja je propustila svoju šansu i ostavile mnogo problema u nasleđe.  

VIĐENJE  Noćas kada sam ja spavati hteo,  Željan da telo umorno odmaram,  Duh stare sreće obuze me ceo,  I ja sam poš’o srce da otvaram.  Iz snova prošlih, prijatnih ko duge  Nisam video ovaj život grubi,  Već moje nebo, moj zavičaj tuge  I tebe s vencem sto ti kosu ljubi.  I tebe s vencem. A tuga se splela  U tajnu želju, punu nežne tame,  Koja ti skriva lice sve do čela,  Pod kojom misliš, nepomična, na me.  Pojava tvoja pričase mi kako  Patiš, zajedno s pogledom ti holim:  Ja sam te gled’o i zanesen tako  Šaptao da te ko smrt svoju volim.  Noć je spavala pokrivena mirom,  Mrak se širio ko more duboko,  A ja sam budan, s tobom i sa lirom,  Doček’o zoru, ne sklopivši oko.  Danas sam šet’o ulicama tužan,  Svaki mi korak bese prava beda:  Znam da izgledah tada vrlo ružan,  I tebe spazih, ti si bila bleda.   Koliko neka pesma može biti jaka? I on nju voli kao svoju smrt... I onda ju je spazio bledu dok je izgledao ružan. Dis je pesnik koji je imao potrebu da nas ubeđuje, on nas svakom svojom pesmom ubeđuje u svoj bol. Da, i drugi pesnici isto hoće da ubeđuju, ali ko to može tako dobro i uspešno kao Dis? Mislim da njemu najviše verujem. Njegova ljubav izvire iz bola i bolom je pokrivena. Treba dosta bola da bi se pokrila tolika ljubav. A opet ta ljubav je toliko dvostrana, i ovozemaljska i onozemaljska, i topla i hladna, i svetla i mračna, i nežna i gruba... I tako dolazimo do mogućnosti da onaj bol ništa nije uspeo da prekrije, da je obmotao samo prazan vazduh. Ljubav, to i jeste prazan vazduh, vazduh koji se negde sam zarobio i ne može da struji kao svaki drugi. Vazduh koji u sebi sadrži najčistije čestice. On jeste zatvoren ali u svojoj zatvorenosti pronalazi smisao, jer mi ne znamo kada je on zatvoren. On je možda tu dospeo pre ko zna koliko godina, a možda je i juče... Ali je tu, ni to ne znamo ali osetimo!

Dugo me nije bilo, priznajem da sam i zaboravio da pišem blog... Svašta se izdešavalo i to mi nije bilo ni na kraj pameti. Neki moji snovi krenuli su da se ispunjavaju, sve ide onako kako sam planirao. Dobro, možda ne baš sve, ali većina stvari. Kao i uvek, ima nekih želja koje čekaju neispunjene, ali imam neki osećaj da one neće dugo čekati da svoje mesto ustupe novim, većim željama. Treba više da se trudim. Malo vremena posvećujem izgradnji svoje ličnosti i dopuštam joj da se sama gradi na čudan način. Čudan je zato što ga nekontrolišem. To je kao da sam je prepustio nekom talasu i sad od struja i sreće zavisi gde će ona završiti, što može biti i dobro i loše. Moram da počnem više da upravljam njome i da je usmeravam. 

Vreme strašno brzo prolazi, sve kao da je juče počelo, a ipak sam jako duboko unutra... malo po malo stigao sam do zavidne dubine. Sad se borim da idem još dublje, ali to podrazumeva odricanje od nekih lepih stvari koje su ostale u plićaku, ali koje su mi jako drage, i koje će na neki način zauvek ostati deo mene jer su snažno uticale na mene. Žao mi je da to ostavim, kad bih mogao nekako da ih ponesem sa sobom, ali ne mogu sve! Samo ono što stane...

Dosta sam visoko, i gledam grad kako noću svetli. To je taj grad o kome sam sanjao i u kojem sam video ostvarenje snova. To je taj grad u kome su me moje želje čekale. To su ona mesta koja sam težio da obiđem. To su one ulice koje su čekale da se njima prošetam. To je ona svetlost koja nije imala ovakvu moć bez mene. To je ono nebo kome je tako slatko da me zalije kišom. To je onaj vetar koji bez mene nije mogao da duva. To su oni ljudi koji su tražili nekoga da uživaju u njegovom delu i da ga cene.  Sve je tu! Svi su tu!

Hm, možda i nije tako...ipak nisu svi, ipak nije sve. Neke stvari se jednostavno ne mogu spojiti nikakvim vezama na svetu, jer su po prirodi totalno različite jedna od druge, i ne postoji veza dovoljno jaka da bi ih držala. Na koju ću ja stranu?  

Imao sam ga, držao čvrsto u rukama, verovao u sebe, a ipak na kraju sve nestade. Verovao sam da mogu da rešim stvar, stvarno sam mislio da mogu, osećao sam to. Ali gde je problem? Svi bi pomislili da sam lud, da su to fantastične i nestvarne ideje, smejali bi se možda, a u najmanju ruku bilo bi im čudno, i ko zna kako bi me posmatrali.Ali ja sam verovao...
Sad shvatam da sam mogao bar da pokušam i da nisam bio dovoljno hrabar. Možda ne bih uspeo, možda bi se dogodilo sve ono što sam nabrojao, ali bar bi pokušao i znao bih. Imao sam neku ideju, imao sam plan, iako su se svi pomirili. Ali nisam ništa uradio... Zar nisu najbolje ideje u istoriji, i najbolje stvari u početku izgledale kao ludosti i nemoguće?
Ovako, ostaje mi taj teret na leđima, jer sam ja krivac, samo ja. Neki bi rekli pa nisi ništa mogao. A otkud znaju da nisam? Otkud ja znam da nisam? I zašto uopšte nisam? Čega sam se bojao? Sad uviđam ogroman besmisao mog nečinjenja i prepuštawa slučaju i ne znam ni ja čemu. To je bio moj zadatak, osećam.
A šta sad? Ostaće mi to. Ali ostaće mi i neki nauk. Mada mislim da bi sledeći put, ili da se vreme vrati unazad opet isto bilo. Ja bih sedao i ništa ne bi uradio, plašeći se glupe ideje. Hah, glupa, pa kakva god da je bila je jedina i moja.

 

       Sinoć sam pokušao da napišem pesmu. Hm, da me je neko posmatrao u tim trenucima... Baš sam izgledao nekako jadno i nemoćno. Šta god bih napisao, ili pokušao, delovalo bi mi istrošeno i već viđeno. Da li je moguće da sam sve reči i kombinacije istrošio tako rano? Zar ja ne bi trebalo da znam više reči, lepih reči, ili da ih napravim da budu lepe?

       Jednostavno, ništa nisam mogao, a ne mogu ni jasno da utvrdim uzrok te nemoći. Imam inspiraciju i želim da pišem. To nije sporno. Ali jednostavno ne mogu. Mnogo puta sam počinjao, i svaki put se završilo brisanjem. Prevrtao sam se, probao sedeći, ležeći, stojeći...ništa! Jednostavno ono što bih preneo nije mi dolazilo u glavu. Gde su nestale sve te ideje?

       Sad nešto razmišqam, ja kad pišem, obično nešto dugo smišljam u glavi, i onda odjednom sve to oblikujem u stihove, stavim rimu, i to na kraju ispadne pesma. Imao sam i pre perioda kada nisam pisao, naravno, ali ne znam zbog čega je ovaj poseban i drugačiji od drugih, ili ja samo mislim da je takav...

       Ali, s druge strane, postoje periodi kada reči prosto naviru same, nepozvane, kada nemam vremena da ih zapisujem. A neke jako dobre stihove nisam čak ni otprilike zapamtio, jedino što se sećam je da su mi se jako svideli. Šta bi bilo kad bih se setio svih tih zaboravljenih stihova i strofa? Ili, šta bi bilo da ih uopšte nisam zaboravio?  

       Neki će reći da svemu ovome pridajem veliki značaj, i da se opustim, Plodni periodi će opet doći. i ti neki su verovatno u pravu, svestan sam toga. Ali morao sam da kažem kako se osećam u ovakvim periodima, koji ponekad i ne traju toliko dugo(kao npr. ovaj). Meni treba poezija, meni treba pesma, ja moram da pišem. I zato je ovim putem zovem, dođi opet u mene, ne napuštaj me!!!

       I ona sad ovo čuje, samo će još malo da me muči, znam ja nju vrlo dobro. I pojaviće se opet, ali drugačija, još bolja, tako uvek radi. Ostaje mi samo da čekam i da s vremena na vreme proverim da nije došla. Možda je zakucala na moja vrata a ja to nisam čuo i ona se sad smrzava napolju, i čeka da otvorim. Ma ne može ni ona bez mene!!! 

 Velika subota

Bolom i patnjom do duhovnog vaskrsenja

Danas su u nasim crkvama polozene plastanice na Hristovom grobu. Poklonimo se pred tim svetim znamenjem bola i stradanja! Poklonimo se mukama naseg Spasitelja, koji je na pravdi razapet, umro u mukama i sahranjen u grob. Poklonimo se patnjama njegove svete Majke cije je srce razdirao bol dok su joj, na njene oci, mucili i ubijali Sina. Poklonimo se bolu svih onih majki ciji su sinovi iz Krajine, Bosne i sada iz Srbije: odvedeni, namuceni, ubijeni! Poklonimo se svakom ljudskom bolu i patnji!

Nema medju nama nikoga ciji zivot dobrim delom ne protice u bolu i stradanju. Jedne ubija zalost zbog gubitka onih koji su im bili najmiliji na svetu; druge razjeda bolest; trece razocarenje u ljude, u prijatelje i izneverene nade; cetvrte boli nerazumevanje i nezahvalnost od strane najblizih i najrodjenijih, nerazumevanje od onih koje su najvise voleli, za koje su se toliko zrtvovali i zbog kojih su tolike suze prolili. Zivot svakog od nas protkan je bolom i protice u znaku krsta.

Pre vise godina jedan dnevni list objavio je clanak pod naslovom "Covek je coveku stvar". Zaista, mi cesto prolazimo jedni kraj drugih bez pozdrava, bez imalo ljubaznosti, kao pored mrtvih stvari. Kao da ti ljudi koje srecemo na svom putu nisu deca Bozija, kao da nisu nasa braca i nasi sapatnici.

Stavise, gotovi smo da se od prvog susreta s ljudima odnosimo prema njima tudje, cak neprijateljski. Tek sto dodjemo u dodir sa nekim, odmah ga ocenjujemo i merimo i trazimo mu manu da bi ga omalovazavali. Kao da smo na zemlji samo zato da procenjujemo tudje slabosti i postupke, da ih kritikujemo i iznosimo na videlo. Tek kad neko od nas umre, mi se sazalimo na njega, i kazemo: siromah! ili: jadnik! Dobro bi bilo da smo to osetili i govorili dok je jos bio ziv. Da smo se sazalili na njegove patnje i slabosti i da smo ga malo vise postovali i voleli. Pozalimo jedni druge i pomozimo dok smo zivi. Pozali me jer sam slab covek kao i ti, jer sam mucenik kao i ti, jer sam zeljan ljubavi i postovanja, i toplog pogleda i lepe reci kao i ti. A ako mi ne mozes nista od svega toga pruziti, onda me bar strpljivo i sa saucescem poslusaj dok ti iznosim svoje jade. Cesto puta covek coveku nece ni to da pruzi.

Ima kod Cehova dirljiva prica o starcu kome je bio umro sin jedinac, a on, siromah, neodoljivo zeleo da podeli tugu sa nekim. Kad je uvideo da niko od ljudi nema strpljenja da ga saslusa, otisao je svome konju, obesio mu se o vrat i kroz suze, recima punim bola, izlivao pred konjem svoju tugu za sinom. Koliko je danas i svakodnevno ljudi koje nema ko da saslusa sa saucescem? Koliko njih razgovara sa crnim i nemim grobovima, sa izbledelim fotografijama pokojnika, ili sa odecom i stvarcicama koje su iza njih preostale? Koliko njih i danas tepa mrtvim stvarima, kao sto je tepala Jugovica majka mrtvoj ruci svoga sina Damjana:

Ruko moja, zelena jabuko,
Gde si rasla, gde si ustrgnuta...

Prolaze pokraj nas ljudi naizgled zadovoljni i veseli, smeju se i sale, ali kad vam u samoci otvore svoje srce, vi osetite u njima tugu i duboko pacenistvo. Ima ljudi koje je zivot pritisnuo tako strahovito da samo sto ne jaucu od bola. Ima porodica i kuca u kojima se ljudi muce kao u pravom paklu. Zato, kad mislimo o ljudima, umesto da ih osudjujemo ili cak mrzimo, mnogo je bolje da ih pozalimo. Da pozalimo sve jer su mnogi dostojni sazaljenja.

Pravedni starac Zosima se do zemlje poklonio velikom gresniku Dimitriju Karamazovu. Kad su ga u cudu pitali zasto je to ucinio, rekao je da se poklonio velikim Dimitrijevim stradanjima u buducnosti, koje je, kao produhovljen covek, mogao da predvidi i predskaze. Ako je neko rdjav i zao covek, ko zna sta ga to unutra razdire i nagoni da bude takav? Mnogi bi od tih rdjavih ljudi bili bolji, mozda i od nas samih, da su necem boljem nauceni u zivotu i da su pred sobom imali bolje primere ili uslove.

Pozalimo medju nama one koji stradaju na pravdi Boga, kao sto je to slucaj sa nasim srpskim narodom danas, ali se sazalimo i na one koji stradaju pravedno, zbog svojih prestupa, jer su i oni veliki pacenici i nesrecnici. Odnosimo se prema njima kao Otac nas nebeski, koji zapoveda suncu te ono obasjava i zle i dobre ljude i daje kisu i pravednicima i nepravednicima. Kad su Gospodu Hristu doveli zenu uhvacenu u grehu i hteli da je kamenuju, istovremeno kusajuci Hrista, da vide kako ce postupiti, On im je rekao da onaj koji je bezgresan prvi baci kamen na nju. Naravno, niko se nije usudio da to ucini, a nju Hristos pusti da se vrati svojoj kuci, postidjena ali i preporodjena. Kad su Gospoda Hrista razapeli na krst i rugali mu se, On se i tada sazalio na njih i rekao: "Oce oprosti im jer ne znaju sta cine".

Pomolimo se Gospodu i Spasitelju nasem koji je toliko voleo i zalio ljude sledecim recima:
Gospode i Spasitelju nas, pomozi nam da izmenimo svoj neprijateljski stav koji zauzimamo jedan prema drugom; pomozi nam da uvidimo patnje jedan drugoga; pomozi nam da razumemo jedan drugoga; da se sazalimo jedan na drugoga; da oprostimo jedan drugome i da zavolimo jedan drugoga. Amin.

Prota Lazar Vukojev, paroh zapadnohamiltonski

Ovo su neka standardna pitanja koja se postavljaju kada neko nešto počinje. Zašto pišem blog? Kako to da je i mene povukao ovaj vrtlog blogomanije na internetu?

       Nisam sasvim siguran da umem a odgocorim na ovo pitanje, jer ni sam ne znam tačno šta će sve biti ispisano na ovim stranicama. Ali eto, i ja sam na internetu, i ja sam postao deo tog sa jedne strane oštro kritikovanog, a sa druge podržavanog i upražnjavanog sveta! Kad razmislim, ja sam već odavno njegov deo. Da li to treba da predstavlja čast? Da li treba da sam ponosan što sam i ja postao deo nečega? Sasvim mali, nevažan, zanemarljiv, nepotreban, neprimetan deo...

       Neko će ovo zaista da čita, i šta će onda da pomisli? Hoće li to što pomisli otkrivati više o meni ili o njemu samom? Hoće li mu pomoći da otkrije sebe samog ili će samo konstatovati kako su ovo reči nekog nebitng, nevažnog, malog i ostalo...

       I na kraju ostaje još samo jedno pitanje. Da li je sve to zaista bitno? Ima li sve to nekakvog smisla? Vredi li počinjati?

       Eto, to su ta čuvena, možda univerzana pitanja koja se postavljaju na svakom početku, i koja sama po sebi iziskuju odgovor koji se vrmenom traži, i koji često ostane u tami, nepronađen, skriven, tajanstven. 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.