Početak

VIĐENJE

Generalna — Autor lordax @ 23:28

VIĐENJE 

Noćas kada sam ja spavati hteo, 
Željan da telo umorno odmaram, 
Duh stare sreće obuze me ceo, 
I ja sam poš’o srce da otvaram. 

Iz snova prošlih, prijatnih ko duge 
Nisam video ovaj život grubi, 
Već moje nebo, moj zavičaj tuge 
I tebe s vencem sto ti kosu ljubi. 

I tebe s vencem. A tuga se splela 
U tajnu želju, punu nežne tame, 
Koja ti skriva lice sve do čela, 
Pod kojom misliš, nepomična, na me. 

Pojava tvoja pričase mi kako 
Patiš, zajedno s pogledom ti holim: 
Ja sam te gled’o i zanesen tako 
Šaptao da te ko smrt svoju volim. 

Noć je spavala pokrivena mirom, 
Mrak se širio ko more duboko, 
A ja sam budan, s tobom i sa lirom, 
Doček’o zoru, ne sklopivši oko. 

Danas sam šet’o ulicama tužan, 
Svaki mi korak bese prava beda: 
Znam da izgledah tada vrlo ružan, 
I tebe spazih, ti si bila bleda.

 

Koliko neka pesma može biti jaka? I on nju voli kao svoju smrt... I onda ju je spazio bledu dok je izgledao ružan. Dis je pesnik koji je imao potrebu da nas ubeđuje, on nas svakom svojom pesmom ubeđuje u svoj bol. Da, i drugi pesnici isto hoće da ubeđuju, ali ko to može tako dobro i uspešno kao Dis? Mislim da njemu najviše verujem. Njegova ljubav izvire iz bola i bolom je pokrivena. Treba dosta bola da bi se pokrila tolika ljubav. A opet ta ljubav je toliko dvostrana, i ovozemaljska i onozemaljska, i topla i hladna, i svetla i mračna, i nežna i gruba... I tako dolazimo do mogućnosti da onaj bol ništa nije uspeo da prekrije, da je obmotao samo prazan vazduh. Ljubav, to i jeste prazan vazduh, vazduh koji se negde sam zarobio i ne može da struji kao svaki drugi. Vazduh koji u sebi sadrži najčistije čestice. On jeste zatvoren ali u svojoj zatvorenosti pronalazi smisao, jer mi ne znamo kada je on zatvoren. On je možda tu dospeo pre ko zna koliko godina, a možda je i juče... Ali je tu, ni to ne znamo ali osetimo!

NA KOJU STRANU?

Generalna — Autor lordax @ 00:59

Dugo me nije bilo, priznajem da sam i zaboravio da pišem blog... Svašta se izdešavalo i to mi nije bilo ni na kraj pameti. Neki moji snovi krenuli su da se ispunjavaju, sve ide onako kako sam planirao. Dobro, možda ne baš sve, ali većina stvari. Kao i uvek, ima nekih želja koje čekaju neispunjene, ali imam neki osećaj da one neće dugo čekati da svoje mesto ustupe novim, većim željama. Treba više da se trudim. Malo vremena posvećujem izgradnji svoje ličnosti i dopuštam joj da se sama gradi na čudan način. Čudan je zato što ga nekontrolišem. To je kao da sam je prepustio nekom talasu i sad od struja i sreće zavisi gde će ona završiti, što može biti i dobro i loše. Moram da počnem više da upravljam njome i da je usmeravam. 

Vreme strašno brzo prolazi, sve kao da je juče počelo, a ipak sam jako duboko unutra... malo po malo stigao sam do zavidne dubine. Sad se borim da idem još dublje, ali to podrazumeva odricanje od nekih lepih stvari koje su ostale u plićaku, ali koje su mi jako drage, i koje će na neki način zauvek ostati deo mene jer su snažno uticale na mene. Žao mi je da to ostavim, kad bih mogao nekako da ih ponesem sa sobom, ali ne mogu sve! Samo ono što stane...

Dosta sam visoko, i gledam grad kako noću svetli. To je taj grad o kome sam sanjao i u kojem sam video ostvarenje snova. To je taj grad u kome su me moje želje čekale. To su ona mesta koja sam težio da obiđem. To su one ulice koje su čekale da se njima prošetam. To je ona svetlost koja nije imala ovakvu moć bez mene. To je ono nebo kome je tako slatko da me zalije kišom. To je onaj vetar koji bez mene nije mogao da duva. To su oni ljudi koji su tražili nekoga da uživaju u njegovom delu i da ga cene.  Sve je tu! Svi su tu!

Hm, možda i nije tako...ipak nisu svi, ipak nije sve. Neke stvari se jednostavno ne mogu spojiti nikakvim vezama na svetu, jer su po prirodi totalno različite jedna od druge, i ne postoji veza dovoljno jaka da bi ih držala. Na koju ću ja stranu?  


Powered by blog.rs