Početak

VIĐENJE 

Noćas kada sam ja spavati hteo, 
Željan da telo umorno odmaram, 
Duh stare sreće obuze me ceo, 
I ja sam poš’o srce da otvaram. 

Iz snova prošlih, prijatnih ko duge 
Nisam video ovaj život grubi, 
Već moje nebo, moj zavičaj tuge 
I tebe s vencem sto ti kosu ljubi. 

I tebe s vencem. A tuga se splela 
U tajnu želju, punu nežne tame, 
Koja ti skriva lice sve do čela, 
Pod kojom misliš, nepomična, na me. 

Pojava tvoja pričase mi kako 
Patiš, zajedno s pogledom ti holim: 
Ja sam te gled’o i zanesen tako 
Šaptao da te ko smrt svoju volim. 

Noć je spavala pokrivena mirom, 
Mrak se širio ko more duboko, 
A ja sam budan, s tobom i sa lirom, 
Doček’o zoru, ne sklopivši oko. 

Danas sam šet’o ulicama tužan, 
Svaki mi korak bese prava beda: 
Znam da izgledah tada vrlo ružan, 
I tebe spazih, ti si bila bleda.

Koliko neka pesma može biti jaka? I on nju voli kao svoju smrt... I onda ju je spazio bledu dok je izgledao ružan. Dis je pesnik koji je imao potrebu da nas ubeđuje, on nas svakom svojom pesmom ubeđuje u svoj bol. Da, i drugi pesnici isto hoće da ubeđuju, ali ko to može tako dobro i uspešno kao Dis? Mislim da njemu najviše verujem. Njegova ljubav izvire iz bola i bolom je pokrivena. Treba dosta bola da bi se pokrila tolika ljubav. A opet ta ljubav je toliko dvostrana, i ovozemaljska i onozemaljska, i topla i hladna, i svetla i mračna, i nežna i gruba... I tako dolazimo do mogućnosti da onaj bol ništa nije uspeo da prekrije, da je obmotao samo prazan vazduh. Ljubav, to i jeste prazan vazduh, vazduh koji se negde sam zarobio i ne može da struji kao svaki drugi. Vazduh koji u sebi sadrži najčistije čestice. On jeste zatvoren ali u svojoj zatvorenosti pronalazi smisao, jer mi ne znamo kada je on zatvoren. On je možda tu dospeo pre ko zna koliko godina, a možda je i juče... Ali je tu, ni to ne znamo ali osetimo!